I domovina i nezavisnost su ženskog roda

Piše Mersiha Jaskić

Često smo u djetinjstvu, a i kasnije, znale igrati asocijacija. Asocijacije se često javljaju i u kvizovima, s različitim pravilima i načinima bodovanja, računanjem vremenskog perioda potrebnog za odgovor i slično. Kada pomislim na to šta bih voljela promijeniti oko sebe, pa čak nekad i vezano za mene samu, to su upravo asocijacije.
Što bi naš narod rekao – let me explain.  Putujući sam se znala susresti s osobama koje su imale malo ili nikako kontakta s Bosancima i Hercegovcima/Bosankama i Hercegovkama. Često bi, kada kažem odakle sam, dobila blijede poglede u smislu gdje je to uopće ili jedna svima vrlo dobro poznata asocijacija: rat.
E sad, kako naš narod zaista kaže – oguglala sam na to. Prestalo me iritirati, svaki put bih iznova objašnjavala, naglašavajući da, na koncu, rat nije nešto što definira moju Bosnu i Hercegovinu.
Vraćamo se na asocijacije. Prva asocijacija na Bosnu i Hercegovinu mi je dom. U pozadini mi svira FILM i pjevušim tu ne može ništa niti Bog, samo jedno mjesto na svijetu se zove dom. Moj dom je Ona. Moj dom je ženskog roda.
29. februara i 1. marta 1992. godine, danas već prije velikih 30 godina – Ona se izjasnila. Zaokružila je DA i time postala Svoja. Ne Sama nego isključivo Svoja. I lijepo je. Teško je. Naporno ponekad. Ali, kako Njen narod kaže – živ se čovjek na sve navikne. Stani. Živ čovjek. A žena?
Asocijacije na žene su raznolike, kao i njihove uloge. Pa tako, ako pitate nekoga koja mu/joj je prva asocijacija kada kažete žena, dobit ćete (najčešće) odgovor majka, sestra, kćerka, supruga, nježna, lijepa, mirna.
No, šta ako je neka od njih drukčija? Prestajemo li ju voljeti? Poštivati? Smatramo li je izrodom? Ne. Nije u redu.
Potrebno je da ju prihvatimo kakva jeste. Sve dok ne nanosi štetu nekome drugom. I potrebno je da joj, makar ponekad, kažemo da je u redu da ne bude majka. U redu je da bude posvećena svojim ciljevima bez obzira na okolinu. U redu je da ne nosi rozu boju. U redu je da ne želi obuti štikle i obući haljinu. U redu je ako želi imati kratku kosu. U redu je da ne bude nježna. U redu je da ne bude mučenica. U redu je da se bori za svoja prava. U redu je da ponese uloške u providnoj vrećici. U redu je da je boli. U redu je da je nesretna. U redu je da traži svoja prava. U redu je da nosi maramu. U redu je da ne nosi maramu. U redu je da ide u crkvu. U redu je da ne ide u crkvu. U redu je da bude nemirna. U redu je da rodi koliko djece želi. U redu je da se razvede. U redu je da se odseli. U redu je da se obrazuje. U redu je da radi sve što osjeća da treba raditi.
Danas bih željela da svojoj Bosni i Hercegovini, ne samo majki, sestri, kćerki, supruzi, i ružnoj i nemirnoj i brdovitoj i maglovitoj i strašnoj i neukrotivoj i borkinji i napornoj i tersavoj i plačljivoj i osjetljivoj i bezosjećajnoj i opasnoj i umiljatoj i prkosnoj i svakakvoj i našoj… da ostane sve što jeste. Bolji dani i bolje osobe koje te predstavljaju dolaze. Tu su i čekaju svoju priliku. Tu su i one Te neće izdati, stavljat će Tebe i zakletvu Tebi ispred svojih interesa. 1. mart 1992. opravdat će onako kako najbolje umiju, jer i da ne urade najbolji posao, znaju da ih kući neko čeka. Ti. I onda možemo i ponovno, dok nam ne bude najbolje.
A na nama ostaje da se manemo površnih asocijacija – ti si Jedna i Jedina i sve i nijedna od gore pomenutih asocijacija. I da te volimo i radimo za tvoju dobrobit.
Ovaj 1. mart posvećujem Njoj, Prkosnoj i Ponosnoj. I Njima. 56 njih koje su od 2015. ubijene isključivo jer su žene. I jer su odudarale od onoga što se smatralo normalnim i prvim asocijacijama na ženski rod. I Njima koje su i nakon 1. marta 1992. doživjele strašne torture, silovanja i progon jer su bile žene. I jer su se zvale drukčije. A Ona je njihovog roda i ostat će tu kao Svjedokinja njihova postojanja. I Svoja je a ne Sama, kao i sve ostale Žene Njezinog tla.
Posvećujem ga i njima koji možda shvate da žene ni Bosna i Hercegovina nisu i nikada neće biti alat u strašnim kandžama zla i figurice na njihovim šahovskim pločama.
Sretan Dan nezavisnosti, Bosno i Hercegovino.
Da parafraziram (navodni) natpis s jednog stećka: I da ostavih kosti u tujini, i tad bih samo Bosnu sanjala.